- Koliko institucija Crne Gore radi na borbi protiv organizovanog kriminala?

Mislim da su napori institucija, kada je u pitanju borba protiv organizovanog kriminala, prvenstveno usmereni na stvaranje jedne fiktivne slike o sebi, više nego na postizanje konkretnih rezultata. Imamo jedan vrlo veliki problem, a to je da postoje linkovi između pojedinih struktura organizovanog kriminala iz vlade Crne Gore, odnosno u izvršnoj vlasti, da je to nešto što je ozbiljna i velika prepreka pred našim institucijama sistema, koje su veoma politizovane da zaista nešto konkretno učine. Jer, kad počnete da istražujete ozbiljniji slučaj organizovanog kriminala uvek može da vam se desi da naiđete na nekog ko je visoko u hijerarhiji i ko je povezan sa političkim strukturama………

Verujte, na osnovu mojih razgovora sa ljudima iz policije, jer i tamo ima poštenih ljudi kao u svim institucijama, oni su meni rekli da nisu jednostavno spremni da otvore određene slučajeve  jer vrlo dobro znaju gde ti slučajevi vode i znaju da u najboljem ishodu mogu ostati bez posla, a možda i bez glave. Moram da vam kažem da je Evropska komisija, pre nekoliko godina, vrlo eksplicitno navela da postoje veze između pojedinaca u izvršnoj vlasti i organizovanog kriminala. Tako eksplicitni navodi u poslednjem izveštaju od prošle godine Evropske komisije ne stoje. Ono što stoji, to je da nema konkretnih rezultata u borbi protiv organizovanog kriminala. Mi imamo neke vrlo drastične primere, gde iz crnogorskog sudstva i tužilaštva apsolutno nisu odgovorili tim izazovima, ne samo kad je u pitanju regionalna saradnja, kao što su aktuelni slučajevi Šarić ili Pukanić, nego i neki slučajevi koji su lokalnog karaktera gde su bili u pitanju crnogorski građani koji su optuženi od strane policija drugih država da su švercovali oko 200 kg kokaina, da bi sudski postupak u Crnoj Gori "dokazao" da su oni švercovali oko 200 g, iz razloga što smo mi poštovali naše crnogorske standarde i eksperte a ne italijanske i srpske, jer su i jedni i drugi uključeni u celu priču. Mislim da zaista nismo našli način da odgovorimo tom izazovu. Naša policija se, uglavnom, bavi hvatanjem počinilaca koji su na nižem nivou te hijerarhije kriminalne organizacije, a ne gonjenjem onih koji su na vrhu.

- Da li vaša kritika ima uticaja na poboljšanje rada institucija?

Vrlo sporo se to dešava. Ona negde ima uticaja u smislu što smo nakon 4 godine, konačno, dobili neke ugovore o privatizaciji. Do pre dve godine ni jedan jedini ugorov o privatizaciji nije bio javan, a sada imamo oko 30%, od 85%, privrede koja je privatizovana. U tom smislu primetan je neki napredak, ali on je zaista vrlo mali. Mislim da je pojedincima u Crnoj Gori, koji su zaduženi za proces privatizacije, nemoguće da prihvate naše kritike zbog toga što su u pitanju lični, privatni interesi, kako njihovi, tako i onih koji kupuju te kompanije. Mi smo u "Željezari" shvatili zbog čega je Vlada tako uporno i dugo krila ugovor, uprkos 4 presude u našu korist, jer bismo iz ugovora videli ono što smo videli. Isto se desilo kada je bio objavljen ugovor o privatizaciji "Kombinata aluminijuma", koji je prvi ugovor o privatizaciji objavljen pre dve godine. U tom ugovoru smo videli set nezakonitih stvari suprotnih zakonima Crne Gore, i ogromne subvencije koje su date novom vlasniku "Kombinata aluminijuma". Tako da je teško pojedincima u Vladi koji su zaduženi za proces privatizacije da na one kritike koje se odnose na lične interese odgovore konstruktivno, jer je u pitanju jedna sprega između novih vlasnika iza kojih stoje možda Rusi, a možda stoji i naš sopstveni kapital, ali je faktički u pitanju sprega koja im ne dozvoljava da na jedan transparentniji način vode proces privatizacije i, samim tim, da ona bude zakonita. Vrlo jednostavno, ukoliko jedna Vlada ima interese da se poštuje ugovor o privatizaciji, onda će ona želeti da što veći broj građana i radnika upozna sa obavezama vlasnika iz tog ugovora da bi oni pomogli da kontrolišu taj proces privatizacije i nateraju vlasnika da to sprovede. Šta naša Vlada radi? Ne samo što ne daje taj ugovor radnicima i javnosti, već, uprkos svim presudama, čini ga tajnim, i onda kada novi vlasnik prekrši ugovor ona ne čini ništa da pokrene postupke i naplati štetu koja je prouzrokovana i obezbedi da se to u nešto investira. Verujem da u našoj Vladi sede ljudi koji su prilično sposobni i vrlo dobro znaju šta rade i kakvi su investitori u pitanju, i nemaju interes da obezbede poštovanje ugovora o privatizaciji. To nam stvara dodatni problem - da se vi kao jedan strani investitor koji je navikao da poštuje zakone nećete javiti na tender u Crnoj Gori, zato što ćete videti da su ti uslovi za tender takvi da možete ostvariti manji profit nego na drugom mestu. Ono što vi kao zapadni investitor ne znate to je da ćete napraviti dogovor sa nekim iz Vlade da to ne morate da poštujete, da to što stoji na papiru ne mora da bude u praksi. Zbog toga mi privlačimo ovakve investitore kakve privlačimo, a to su uglavnom "of-šor" kompanije i ruski investitori, a ono ostalo od investitora što imamo to su, znači, britanski investitori i "of-šor" kompanije iz Britanije, a mi ne znamo čiji kapital stoji iza toga. Mi kroz ovaj proces privatizacije privlačimo samo one investitore koji su navikli da plivaju u mutnom, a ne koji su, zaista, navikli da poštuju vladavinu prava i zakona, zbog čega se oni nama ne javljaju na tendere. Tako da nemamo izbor i mi se nalazimo u začaranom krugu koji je sada, posebno u situaciji finansijske krize, nemoguće razbiti. Od kada je Sergej Šojgu, bivši ministar za vanredne situacije, koji je bio u Crnoj Gori, izjavio da u periodu kada su Srbija i Crna Gora bile u ratu, Rusija nije postavila pitanje da li je novac koji stiže u Rusiju iz Crne Gore "prljav novac" i da li je stečen ratom, nego je, maltene, priredila dobrodošlicu crnogorskom i srpskom biznisu, aludirajući da mi, na sličan način, treba da se ponašamo sada prema ruskom kapitalu. Međutim, pošto znamo da je ogroman novac krenuo ka Rusiji, veliko je pitanje da li se sada novac vraća i "pere" kroz proces privatizacije, da li je to novac crnogorskih građana ili Rusa.

- Zašto radnici u štrajku imaju veće poverenje u Vas, nego u svoje organizacije (sindikate)?

Mi smo do skoro imali sindikat koji je imao monopol. Taj sindikat je od prvog dana bio uključen u proces privatizacije, i u sve druge procese u koje se inače uključuje sindikat. Čovek koji je bio na čelu tog sindikata više od 20 godina može se smatrati ministrom socijalnog mira u Crnoj Gori. Savez sindikata Crne Gore je jedna okoštala komunistička organizacija koja je više bila partner Vladi nego zaštitnik prava radnika. Nedavno je formiran novi sindikat. Međutim, kada imate monopol i kada je monopol u sprezi sa vlašću i sa pojedincima tom sindikatu je mnogo teško da uspostavi infrastrukturu i da se razvije i stekne znanja koja su mu potrebna da bi ovakve kompleksne poslove mogao  da razume. Veliki broj radnika se okreće ka nama i traži pomoć i ne veruje ovom komunističkom sindikatu, ne veruje ni Vladi jer su dobijali razna obećanja i nisu svesni da postoji neka alternativa sindikatu, niti taj sindikat ima toliko kapaciteta da im izađe u suret. A drugo, vide da je u pitanju korupcija, sumnjaju često na organizovani kriminal, znaju da se time bavimo i da se ne libimo da iznesemo neke stvari u javnost, i mislim da su to razlozi zbog kojih dolaze kod nas.

- Afera Šarić?

Mislim da je apsurdno to što su se naše državne institucije više potrudile da to prikažu kao političku kampanju Srbije protiv Crne Gore i da se bave politikanstvom, nego da zaista uhapse, zatvore i osude one koji su bili uključeni u sve to u Crnoj Gori. Mislim da je više apsurdno, kada smo mi kao NVO već dve godine bili informisani o aktivnostima gospodina Šarića i pojedinaca koji su sa njim u vezi, da je Agencija za nacionalnu bezbjednost u svom Izveštaju, koji je prezentovala parlamentu, konstatovala da je gospodin Šarić bezbedonosno-interesantna osoba, kada je to čovek koji je pravosnažno osuđen u ovoj državi, osuđen za krivično delo koje je počinio, doduše daleko manjeg i blažeg karaktera nego što je u pitanju šverc narkotika, da se naša država bavi time da li nam ovo Srbija radi iz nekih političkih razloga, a ne time da pohvata ostatak ekipe gospodina Šarića koji jesu crnogorski državljani, koji jesu u Crnoj Gori radili isto ono što su radili u Srbiji kada je u pitanju privatizacija. I ne samo to - koji su u Crnoj Gori uzimali novac na osnovu javnih nabavki. Recimo, kompanija gospodina Šarića je 900 000 evra uzela od opštine Pljevlja da sagradi neki lokalni put. Tako da je on vrlo dobro bio integrisan i ovde je imao razvijenu šemu kompanija ali, nažalost, umesto da se bave time, naše institucije su se odlučile da ceo slučaj ispolitizuju. Čak smo imali odgovor iz kotorske lokalne samouprave, gde je gospodin Šarić imao gro svojih poslova preko jednog od povezanih lica, gde oni kažu: "Nas ne interesuje čije su pare, nas interesuje da para ima". Mislim da je upravo to odnos koji je Vlada demonstrirala sve ovo vreme. Posebno je zabrinjavajuća činjenica da je jedna od Šarićevih kompanija dobila kredit od "Prve banke Crne Gore", za koju znamo da je u vlasništvu brata gospodina Đukanovića, u periodu kada je toj istoj banci od strane "Centralne banke", zbog njenih finansijskih problema, bilo zabranjeno davanje kredita. Znate, Crna Gora je mala zemlja, pa je smešno reći da nije bio informisan gospodin Đukanović stariji ili gospodin Đukanović mlađi, o kojoj se kompaniji radi, kada su kompletna Pljevlja bila informisana ko je Šarić i šta on radi. Međutim, mi smo došli u još apsurdniju situaciju gde gospodin Šarić, i ekipa slična njemu, postaju lokalni heroji. Recimo, u tim Pljevljima jedina stvar koja radi su kompanije u vlasništvu gospodina Šarića, osim termoelektrane i rudnika uglja. Radnici nekih kompanija koje su u procesu privatizacije, pa dođe neki drugi tajkun da ih privatizuje, prodaju svoje akcije Šariću da bi ih Šarić zaštitio. Tako da kada je pukla ova afera o Šariću u Pljevljima i u Crnoj Gori se skupljala peticija podrške Šariću. To je ono što smo mi napravili kao društvo - da ti ljudi, ne samo što je opšte prihvaćeno da oni posluju na takav način, postaju lokalni heroji, postaju stub lokalne ekonomije.

- Kako međunarodna zajednica vidi buduću Vladu, odnosno buduću vladajuću garnituru u Crnoj Gori?

Imamo raznih političkih spekulacija u Crnoj Gori kada je u pitanju opstanak "Demokratske partije socijalista" (DPS). Već duže vreme se spekuliše u medijima da li će se vladajuća partija podeliti na dve, pokušavajući da se napravi čistiji deo DPS-a, koliko god to nekima od nas deluje gotovo nemoguće. Ono što je evidentno jeste da je premijer koji je na čelu ove države, bez obzira na to na kojoj je funkciji, već pokušao da se povuče sa pozicije zvanično prvog čoveka. Međutim, to je nešto što nije moglo da funkcioniše i mislim da će to biti jako teško. Jer, u sred finansijske krize, kada nema dovoljno novca i kada je na pomolu socijalna kriza, a socijalna pitanja i ekonomski problemi su se stavljali pod tepih svih ovih godina zahvaljujući priči o nacionalizmu, jako je teško naći drugu figuru koja je dovoljno moćna da je u stanju da interese tajkuna, i njihove svađe, drži ispod površine i da se, sa druge strane, obezbedi da država izađe iz ovoga u šta smo se uvalili zahvaljujući biznisu samog premijera, naravno, i nekih pojedinaca u vezi sa njim, ali primarno zahvaljujući tom riziku koji se dešava sa "Prvom bankom CG", koja preti da izazove krah na kompletnom našem tržištu. Tako da je, zaista, teško očekivati da bilo ko drugi, jer ne postoji ni jedna figura na našoj političkoj sceni, posebno u okviru nevladajuće koalicije, koja je dovoljno snažna da preuzme vođstvo i da može da tako moćne pojedince, tako snažno suprotstavljenih interesa, drži na okupu, da ne dozvoli da dođe do nekih ozbiljnijih sukoba među njima, tako da ja nisam optimista.

- Kako vidite odnos Crne Gore prema zemljama u regionu?

Mislim da je prvenstveno vladajuća struktura iskoristila vrlo dobro poziciju Crne Gore i vrlo veliki napredak napravila zahvaljujući spoljnoj politici, i kada govorimo o priznanju Kosova i kada govorimo o ulasku u NATO i, uopšte, kada govorimo o pokušaju gospodina Đukanovića da se pozicionira, kao što je to nekad radio gospodin Milošević, da bude garant mira i stabilnosti u regionu. Evo, sad je odlučio da mimo svih na svetu koji se bave Bosnom i Hercegovinom, i on pomogne u rešavanju problema u BiH. Ali mislim da je to bila veoma pametna politika koja je i omogućila da vladajuća struktura, konkretno premijer, obzirom na sve ove istrage protiv njega lično, i lica povezanih sa njim, koje se dešavaju u nekim evropskim zemljama, ipak ostane kao neko ko je, ajde, ne mogu reći "miljenik Zapada", ali ko svakako ima političku podršku Zapada, i, u tom smislu, zaista je očigledno da je on bio vrlo sposoban da kapitalizuje na tome i da kapitalizuje na tom umerenom nacionalizmu koji je korišćen više na lokalnom nivou, umerenom nacionalimu u smislu forsiranja te priče oko toga jesmo li Srbi ili Crnogorci, kojim jezikom govorimo, itd., kako bismo sakrili druge teme, ali opet nikada previše radikalno, od kako se "razveo" sa Miloševićem, da bi ugrozio osećanja drugih. Da se razumemo, Srbija je bila i ostala naš vrhunski izgovor za nesprovođenje reformi i uvek kada imamo problem u funkcionisanju institucija, sa korupcijom i organizovanim kriminalom, mi se vratimo priči o Srbiji, vratimo se dnevnopolitičkom problemu, i to je nešto što gospodin Đukanović zna vrlo vešto da plasira i mislim da nakon onog što se desilo sa Šarićem i Pukanićem, da ta tema više neće biti nešto što će on moći tako dobro da eksploatiše, kao što je činio, jer je očigledno da sada postoje neki drugi interesi u regionu.

- Interesantna je priča o autoputu, presečena je vrpca i odjedanput se stalo?

Nije jasno zašto! Razgovarala sam sa kolegama iz Hrvatske koji su pratili tu priču i svi su očekivali da će gospođa Kosor to da podrži. Međutim, mene mnogo interesuje da li je to način da se nešto ispregovara za bolji posao sa grčko-izraelskom kompanijom. Ono što je sa naše crnogorske strane bilo zanimljivo jeste da se neke lokalne kompanije pripremaju da budu podizvođači i primetili smo da neke kompanije kupuju mašine koje jednostavno nije racionalno kupovati da biste radili neke manje deonice puta koje se trenutno rade u Crnoj Gori. Očigledno je da su se oni pripremali da budu podizvođači, i očigledno je da se veliki deo kolača hteo uzeti za lokalne kompanije. E sad, postoje spekulacije na temu sa kim su te kompanije u sprezi. Očigledno je da je bilo nekoliko crnogorskih kompanija koje su međusobno povezane i koje su se pripremale za taj posao i sigurna sam da će zbog toga taj posao morati da se realizuje, jer, u suprotnom, govorimo o izuzetno velikim ulaganjima koja su vrlo diskutabilna, imajući u vidu značaj i odnose tih kompanija i pojedinaca u vlasti.

- S jedne strane, Hrvatska nije pribavila garancije banaka i, navodno, to je razlog, dok je sa druge strane grčko-izraelska ponuda za jednu milijardu evra skuplja. Da li to znači da će Crna Gora ostati bez autoputa?

Moram da vam priznam da bi u situaciji finansijske krize vrlo dobro bilo da ostanemo bez autoputa, jer ne mogu da shvatim da se za jedan tako kapitalan projekat, koji toliko decenija očekujemo, odlučujemo baš u trenutku kada gotovo niko u svetu nema para, i kada nam je toliko mala šansa da nađemo nekog ozbiljnog investitora da je to svedeno na minimum. Mislim i razumem ideju Vlade da na taj način podstakne dodatno zapošljavanje i smanji posledice krize. Međutim, mislim da ćemo imati mnogo veći problem ukoliko dođemo do toga da imamo investitora koji zaista nije kredibilan investitor i koji nema sredstava u situaciji finansijske krize da se to zaista isfinansira do kraja. Ono čega se posebno bojim je da ne dođemo u situaciju da taj novac na kraju završi kod crnogorskih tajkuna, koji su već imali mnogo koristi od tranizicije, a da ga onda mi moramo vraćati. Ono što mi posebno nije jasno, a i Vladi nije jasno, to je kuda ide taj autoput, jer mi imamo toliko različitih opcija, grčko-izraelske kompanija nudi neke drugačije petlje, drugačije mostove, drugačije tunele, ne mogu da shvatim da država ulazi u takav projekat bez jasnog projekta kuda ide taj autoput. Znate zašto je to bitno, jer mi paralelno sa tim pripremamo jedan drugi veliki kapitalan projekat, a to je izgradnja hidroelektrane. Takođe se ne zna šta će se desiti sa hidroelektranama, ni kolike će one biti, ni da li će one da potope put severa, a znate kada imate autoput morate imati alternativni put. Da li ćemo mi imati alternativni put, da li će postojati ovaj put, to su neka pitanja na koja ova država nije odgovorila na jedan ozbiljan način. Ima sada, naravno, i mnogo interesa oko kupovine i preprodaje zemljišta. Ne zna se kuda autoput ide i šta se dešava u odnosu tog puta sa hidroelektranama, a upravo nam je u toku javna rasprava i oko toga. Moram da vam priznam, mi smo o tom putu pričali još od privatizacije "Telekoma" kada smo najavljivali početak gradnje. A to je bila neka 2004. godina, kada smo prodali "Telekom" da bi počeli da gradimo autoput i danas smo tu gde smo. Moram da vam priznam da oni to rade onako volonterski, bez ikakvog ozbiljnog plana, i, koliko god to zvučalo neozbiljno za jednu državu, mi, nažalost, nemamo strategiju razvoja u ovoj državi, vi nemate jedan dokumenat koji će da vam kaže - ovo su prioriteti države Crna Gore - jel je to industruja, jel je to turizam, jel je to poljoprivreda, jel je to hidroenergija. Imate 50 raznih strategija koje su između sebe u koliziji, 50 raznih akcionih planova i drugih radnih grupa i ostalih akata, ali niko ne može da vam kaže šta je to što je prioritet razvoja ove države da bi mi mogli da se odlučimo. Ako nam je prioritet turizam i poljoprivreda onda nam nije prioritet teška industrija, onda moramo da tražimo druga rešenja za "Kombinat aluminijuma". Ako nam je prioritet industrija, onda moramo da odustanemo od ekološke države. Ako nam je prioritet gradnja hidroelektrana, gde nam objašnjavaju da ćemo da razvijemo turizam na hidroelektranama iako imamo konkretan primer hidroelekrane i Plužina koje su potpuno poplavljene i napuštene, onda moramo da nađemo neki način da taj novac ostane u Crnoj Gori, a ne da neko dođe, uloži u to i odnese novac, kao što se u svakom drugom slučaju dešavalo. Bojim se da mi nemamo jedan ozbiljan pristup, u smislu da imamo jednu jasnu razvojnu ekonomsku strategiju, gde ćemo doneti neke teške odluke i reći: "Ovo je naš prioritet i zbog toga marginalizujemo neke druge aspekte". Mi to nemamo, i zato ne znamo šta ćemo sa autoputem, jer ono što je nacrtano u prostornom planu Crne Gore, kada je autoput u pitanju, vi tu ne vidite kuda on prolazi, vi tu ne vidite kakav je odnos njegov sa novim hidroelektranama i gde vam je taj alternativni put, jer oni to ne znaju, jer je sada očaj na sve strane. Sad su nam potrebne pare, autoput završava pare za lokalne tajkune, znači građevinske firme koje su do sada vrhunski poslovale zahvaljujući Rusima, sada nemaju šta da grade, jer ne mogu da prodaju te stanove, tako da vam to završava taj deo posla, a hidroelektrane završavaju problem priliva svežeg keša koji nam treba mnogo. Imamo ogromnih socijalnih problema, a vlasnici se pripremaju da odu iz "Željezare" i "Kombinata aluminijuma" koji su najveći poslodavci posle države. Naravno, država je apsolutno najveći poslodavac, i u situaciji krize kad nemate svežeg priliva novca, kada nemate uplate poreza i doprinosa od strane vlasnika velikih kompanija - država ne može da preživi. Ako ne može da isplati plate i penzije, onda vlast ne može da ostane na vlasti, a približavaju se lokalni izbori, tako da sve te činjenice dovode do jedne situacije gde pojedinci u izvršoj vlasti postaju jako nervozni, a kada su nervozni postaju opasni. Kad god su bili nervozni desilo se nešto što nije bilo dobro po ovo društvo, i ja se zbog toga plašim sukoba između tajkuna i eventualne socijalne krize.

- Kako teku pripreme oko privatizacije Luke Bar?

Nemam informaciju. Bilo je mnogo spekulacija oko Luke Bar, mnogo priče oko raznoraznih zloupotreba, čak postoji jedan postupak koji je u toku. Međutim, ta istraga se rasteže ne mesecima, nego godinama, ti iznosi zloupotreba se stalno smanjuju kako prolazi vreme i mi ne znamo na kraju šta se desilo sa tim. Plašim se da ćemo doći u situaciju da se zbog nekih nerazjašnjenih imovinsko-pravnih odnosa opet zarobimo u vrlo kompleksnoj privatizaciji gde ćemo morati da to prodamo pojedinim tajkunima. Znam da postoje politički interesi i Srbije oko privatizacije Luke Bar, ali isto tako znam da postoje politički interesi da se to ne desi, i naravno da postoje interesi pojedinih tajkuna koji obavljaju preko Luke Bar raznorazne poslove, a možete da pretpostavite da mnogi od njih nisu baš zakoniti. Posebno mi je nejasno katastarski šta je vlasništvo Luke Bar, jer imamo neke velike površine, velike magacine, najbolje magacine kojima mogu brodovi da pristupe, za koje ne znamo čije su vlasništvo. Katastarski oni ne postoje, a faktički postoje.  Sad imamo različite izvore informacija o tome ko je to dobio i zašto, ali mislim da će interesi borbe tajkuna biti mnogo veći nego što deluje na prvi pogled.

- Da li mislite da bi se privatizacijom Luke Bar izgubila kontrola nad nekim takvim stvarima?

Da, apsolutno. To je jedan razlog, a drugi razlog je socijalne prirode, takođe. Zato što je pitanje šta bi se desilo sa svim  tim ljudima u Luci Bar, jer mi imamo problem, kao sve zemlje koje su u tranziciji, da imamo prekobrojne radnike u svim državnim i privatnim preduzećima. Međutim, za razliku od drugih uspešnijih zemalja koje su prošle tranziciju drugačije nego mi, nemamo drugu alternativu za te ljude. Alternativa u našem slučaju je da postoji tzv. "socijalni program". Ne možete da očekujete od čoveka koji ima 40 ili 50 godina, ili 20 ili 30 godina radnog staža, da se on prekvalifikuje ili dokvalifikuje i odjednom postane preduzetnik. To je smešno, to je apsurdno. Čak i kada bi odjednom postali preduzetnici, vi im niste stvorili sistem koji im omogućava da zaista posluju kao preduzetnici. Ovo je banalan primer. Vlada daje ogroman broj kredita za podsticanje poljoprivrede na severu, i vi date kredite, ogroman broj ljudi se polakomi, uzme kredite, recimo, za držanje kokošaka. Koliko god to banalno zvuči, oni su te kokoške držali, i kada je došlo vreme da bi mogli da ih prodaju - nema organizovanog otkupa, pa onda na celom severu ima samo jedna klanica koja zadovoljava standarde. Na ovom malom primeru želim da vam kažem šta je problem - monopol, ne samo monopol klanice, to što država neće da dozvoli nekome drugome, nego monopol nekoga ko uvozi kokoške iz Kine, i ne znam ni ja odakle sve ne, i ko nema interes da se dozvoli da se počne sa domaćom proizvodnjom. I šta je Vlada uradila sa tim jadnim ljudima? Ne samo što im nije kreativno pomogla, nego ih je dodatno gurnula u siromaštvo, jer oni sad moraju da vrate kredit. Oni nisu mogli da nađu tržište, niti način da to plasiraju, iz razloga što to nije bilo organizovano. Mali i bolni primeri su nažalost svakodnevnica ljudi, posebno ljudi na severu, koji nemaju alternativni izvor prihoda, jer nema sive ekonomije, jer ništa ne radi, gotovo ništa, i oni uglavnom žive tako što preživljavaju od poljoprivrede. Naravno, veliko je pitanje kako su oni preživljavali od nekih raznoraznih socijalnih transfera, pošto mi imamo izbore svakih godin,u ili godinu i po dana, i onda se pred izbore zna učiniti dosta toga. Pitanje je koliko oni više mogu da prežive, i opet se vraćam na ono pitanje ekonomske krize gde sada više novca nema. Ranije ste imali keš koji dolazi od Rusa, imali ste privatizaciju. Dobro, nije toliko para dolazilo kroz privatizaciju jer su oni obećali investicije, ali nešto je dolazilo. Sada nema ničeg, sada vlada samo oprašta vlasnicima - te ne morate ovo investirati, te ne morate ni plaćati porez, struju, zarade, te otpustite još radnika. Gde će oni sa tim ljudima. Oni jednostavno nemaju jednu sliku da sad stanu i kažu: "U redu, za tri godine želim da ova država bude tu i tu", a ne, ne daj bože, neku dugoročniju perspektivu. Kada su privatizovali "Kombinat aluminijuma" ja sam ih pitala: "Molim vas, recite mi ko će da ukloni "Kombinat aluminijuma" kad se zatvori i dva ogromna basena crvenog mulja?". Meni je tadašnji direktor Agencije za privatizaciju, sadašnji ministar ekonomije, rekao da ja preterujem, jer ja tražim da se donese odluka koja treba da usledi za 20 ili 30 godina. To je strateški odnos prema pitanjima.

- Vi i gospodin Đukanović se smenjujete na vrhu liste ljudi od poverenja, bar tako kažu ankete. Da li nameravate da se eventualno bavite politikom?

Ne. Zato što mislim da se u Crnoj Gori dosta ljudi bavi politikom, a malo ljudi se trudi da konkretno nešto uradi. Mislim da ja mogu mnogo više da doprinesem promenama u Crnoj Gori i demokratizaciji ove države kroz nevladin sektor, nego što bih to mogla kroz politiku. Gospodin Đukanović je lično, i vojska njegovih ministara i drugih poslušnika, pokušao da nas, na neki način, gurne u politiku, ali moram da vam kažem da im to nije uspelo, do sada, deset godina. Sasvim je sigurno da se ja kao pojedinac, i mi kao organizacija, makar dok sam u njoj, nećemo baviti politikom, niti smo se bavili politikom. Ali, sigurna sam da bi njima mnogo više odgovaralo da mi pređemo u te vode kako bi onda mogli da objasne da sve ovo što smo radili - smo radili da bismo možda seli sutra u neke fotelje. Moram priznati da sam imala ponuda od silnih partija, i opozicionih i vladajućih, i vrlo, možda njima, primamljivih funkcija, a meni ne, ali mislim da mnogo više kao pojedinac i kao organizacija možemo postići tako što ćemo raditi ovo što radimo.

- Da li opozicija ima snage da nešto učini ili će sad predstojeći lokalni izbori biti lakmus za neke šire izbore?

Predstojeći izbori mogu biti lakmus, svakako, posebno ako dođe do neke promene u Podgorici. To će biti vrlo teško postići za opoziciju, i da li ona ima snage ili nema to ćemo tek da vidimo, u zavisnosti od toga kako će da funkcioniše ova njihova koalicija, jer bi to bilo prvi put. Teško je ujediniti opoziciju, jer imate tri drastično različite partije. Imate jednu partiju koja je ipak i dalje kao dominantna, imate tu neku nacionalnu crtu. Imate drugu partiju koja već godinama pokušava da se pronađe i pređe u građansku partiju (mislim na SNP - "Socijalistička narodna partija"). Imate i "Pokret za promjene" koji je ušao u politiku kroz priču o, konkretno, korupciji i organizovanom kriminalu, i pomalo se izgubio u pričama o "identitetskim pitanjima". Tako da su to tri različite partije, i to je nešto što je priprema za uspostavljanje njihove saradnje i jedne koegzistentne politike, jer vi teško možete imati koegzistentnu politiku kada ste se 20 godina bavili nacionalnim pitanjem i sad odjednom nećete da ga stavite sa strane i da se bavite onim što čini život. Drugo, mislim da je jako teško u zemlji u kojoj 20 godina imate istu strukturu vlasti, koja nikad nije reformisala i depolitizovala policiju i Obaveštajnu agenciju, koja drži, i finansijski i politički, pod kontrolom skoro sve elektronske medije i deo drugih medija, i koja još uvek ima jedan kredibilitet u međunarodnoj zajednici zahvaljujući okruženju u kojem se nalazimo. Teško je takvoj jednoj opoziciji u koju, ne zaboravite, za razliku od Srbije, niko nikad nije ulagao, uspeti da se izbori sa tako nečim. To će biti teško i, svakako, to je ispit za Crnu Goru.

© 2010 AGE Communications. All rights reserved.